Literatura nije istina, nego istina na kvadrat. U romanu mogu ispod žita da provučem pravu istinu koju drugi ljudi ne mogu da primete zato što nisu bili u toj poziciji ili su imali toliko jake predrasude, ugrađene od raznih čika i teta dok su bili deca, da su ostali slepi. Mnogi ne mogu da razaznaju stvarnost od uobražene istine koja im je uturena, zato sam prethodni roman nazvao „Rijaliti" – stvarnost. Stvarnost odudara od našeg poimanja stvarnosti, a rijaliti šou sam ubacio u delo radi čiste osvete – tim rečima gansko srpski pisac Ljubomir Anđelković govori o podtekstu svojih dela, u ovom slučaju romana „Rijaliti" u kome se radnja iz njegovog privatnog života preliva u istorijske momente o kojima svedoči. Iz njih izvlači filozofske zaključke o životu, politici, međuljudskim odnosima.

Onaj ko ti kroji prošlost taj ti kroji budućnost. Mi imamo višestruko izmišljenu prošlost od različitih društvenih struktura, koje su želele da nam kroje budućnost. Imamo istoriju koju sam ja učio u gimnaziji, postoji istorija koju je moja supruga učila… Onda dolazi jedna sasvim deseta istorija koja je izvučena iz mitologija, povezana sa našim malo čudnim religijskim predrasudama, na kojoj se danas insistira.    

 Negova dela prožeta su humorom, erotikom kao i nadrealnim događajima da bi se iz svega toga izvukla poenta o svetu u kome živimo. dok za sve to vreme čitalac prolazi kroz uzbudljivu avanturu. 

Pisac piše pod pseudonimom Kođo Vangorski, bivši je diplomata sa višedecenijskim iskustvom života u Zapadnoj Africi.

U ključu raskrinkavanja manipulativnih mehanizama modernog društva, koji nas vode u autodestrukciju, pisac za Danas govori o svetu u kome živimo. O tome govori i u svojoj najnovijoj knjizi „Rijaliti".      

U vašim knjigama bavite se jednom vrstom istraživanja verodostojnosti istorijskih događaja, odnosno, interpretacije prošlosti, zašto?

 – Zato što je istorija oružje. Onaj ko ti kroji prošlost taj ti kroji budućnost. Mi imamo višestruko izmišljenu prošlost od različitih društvenih struktura, koje su želele da nam kroje budućnost. Imamo istoriju koju sam ja učio u gimnaziji, postoji istorija koju je moja supruga učila… Onda dolazi jedna sasvim deseta istorija koja je izvučena iz mitologija, povezana sa našim malo čudnim religijskim predrasudama, na kojoj se danas insistira.      

O kojoj mitologiji je reč, šta se i kako ljudima učitava? 

– Prvo se insistira na istoriji koja će biti obeležena našom neverovatnom srednjevekovnom prošlošću, koja je iznad srednjevekovne prošlosti većine drugih naroda što nije tačno. Na primer, Ujguri – narod koji živi na zapadu Kine, u isto vreme sa Nemanjićima osnovali su svoje carstvo, koje je trajalo 400 godina i obuhvatalo teritoriju deset puta veću od bivše Jugoslavije koja je ostavila neizbrisive tragove u islamskoj kulturi, a za koju mi nismo čuli. U isto vreme dok je knez Miloš uterivao red na prostorima novooslobođene ali ne do kraja oslobođene Srbije, Ašanti kraljevstvo je imalo svog kralja Osei Tutu koji je radio sve isto kao i Miloš, ali je za razliku od njega bio pismen. Kontrolisao je kraljevstvo koje je bilo četiri puta veće od kneževine Srbije i koje je u ono vreme već imalo nekih sedam, osam miliona stanovnika od kojih su mnogi bili već tada školovani na Oksfordu i Kembridžu. Mi govorimo da su „Crnci sišli s grane" a oni su pre nas postali civilizovani i stvorili državu. Milošev konak jeste divan spomenik kulture na kojim treba da se ponosimo, ali nije do te mere značajan za svetsku civilizaciju kao što je palata Osei Tutua u kome su sedeli kraljevi plemena Ašanti. Ta pogrešna vizura o sopstvenoj važnosti se kod nas potencira da bismo se mi kao narod ohrabrili i osetili svu „nepravdu" koja se nama kao narodu čini.      

Zbog čega ? 

– Zbog toga da određene strukture mogu da rade sa nama šta im je volja. Ja sam u literaturu uneo priličan broj novih reči, između ostalog tu je „invertna diplomatija" – tu reč sam izmislio da bih opisao stanje naše spoljne politike za vreme Miloševića. Dok je diplomatija novostvorene Hrvatske bila veoma aktivna da prezentira svoj slučaj i da obrazloži razloge otcepljenja od Jugoslavije, Srbija se našla u položaju da je njena diplomatija bila blokirana. Bila je invertna i okrenuta prema sopstvenom narodu. Umesto da propagiramo svoje nacionalne ciljeve u inostranstvu mi smo ih propagirali među sopstvenim narodom kako bi neko sebi podigao politički rejting.      

U delu „Rijaliti" imate interesantno zapažanje kako se kroz predrasude subjekta različito tumači „istina", nešto poput „Rašomona". Da li biste to pojasnili?

– Čovek je nedovoljno ispitana životinja, mi još uvek ne znamo kako se predrasude stvaraju u našim glavama. Ko nam predrasude usađuje i zašto ne postoji otpor prema njima, kao što postoji kod životinja koje imaju instinkt i koje mogu da prepoznaju, pa ako ih neko tera da skoče sa litice one to neće uraditi, ali čovek će to uraditi. Mi smo isprogramirani da slušamo autoritet koji nam se udvara na taj način što nas ubeđuje u to da smo mi čudo prirode, a nismo.

Previše antropocentrično posmatramo svet?

– Da, i tu ulazimo u tematiku moje sledeće knjige „Vodič kroz smak sveta", to je antologija ljudskih ludosti. Kako su nastajale naše kolektivne zablude i do koje mere smo mi bili spremni da uništavamo svet oko sebe zbog tih zabluda koje su verovanje u nešto nepostojeće. U toj knjizi će se naći odgovor na mnoga pitanja za koja su me mnogi pitali. Objašnjenje mojih stavova nalazi se u toj knjizi. Sublimat svega što sam do sada pisao.

Vaš roman „Rijaliti" se, digresivnim preletima iz perioda u period, bavi i ratovima devedesetih, ali kroz ljudske sudbine… Tamo se oseća da ljudi nisu želeli rat, kako to da je do njega ipak došlo?

– Opet se vraćam na te društvene strukture koje su nas naterale da poverujemo da je rodoljublje bitnije od čovekoljublja. Međutim, rodoljublje je samo deo čovekoljublja, i onaj čovek koji ne oseća ljubav prema drugim ljudima nije u stanju ni da bude pravi rodoljub nego će biti krvolok u ime tog rodoljublja. Sada imamo tu situaciju – ako je đavo iz mog dvorišta, on nije đavo nego je heroj. A ko nas tome uči – uče nas oni koji na svaki mogući način žele da kontrolišu našu budućnost. Zato se kroji prošlost da bi se stvarala odgovarajuća budućnost.

Postoji li način da prevaziđemo te predrasude?

– To je užasno teško jer predrasude se zasnivaju na zabludama. Interakcija zabluda i predrasuda je toliko snažna da mi iz te ciklotimične situacije ne možemo da iskočimo. Postoji i vremenski i prostorni relativitet zabluda i predrasuda.

Verujete li da će civilizacija ikada izaći iz tih zabluda?

 Malopre pomenuti „Vodič kroz smak sveta" sam napisao jer smatram da je smak sveta već počeo. Mi se nalazimo u situaciji u kojoj su sve svetske podele koje su postojale vekovima prestale da postoje. Podele su drugačije danas i mi nismo u stanju da prodremo u suštinu tih podela. U njima se gubimo i to će nas koštati opstanka. Veliki buržuji su svesni da su izvori smaka sveta, međutim oni još uvek kod sebe održavaju taj nivo gramzivosti da kažu: „još samo ovoliko pa ćemo da prestanemo"… Na kraju knjige „Vodič kroz smak sveta" ja sam opisao kako smak sveta izgleda… i kako će izgledati postapokaliptični svet. Kako će izgledati kada se stopedesetogodišnjaci, mladoliki, bronzane kože brčkaju u bazenima koji se nalaze na Zlatiboru, u senci palmi, jer je globalno otopljavanje donelo palme na Zlatibor, i kako oni uživaju sa „hurijama". Međutim, sa spoljne strane bodljikavih žica koje su naelektrisane čuju se urlici ljudoždera. Čovek će zahvaljujući svojim predrasudama i svom pomanjkanju altruizma i čovekoljublja dovesti do toga da ćemo se razviti u dve grupe, podvrste „homo superioris" i „homo inferioris". Do toga će dovesti naša tolerancija prema onome što čine „veliki buržuji."

Preporod treba tražiti pre svega u oživljavanju altruizama. Promena ljudskog mentaliteta. Od onog koji samo trpa u sebe treba da postanemo neko ko daje, a ne ko uzima.

Ima li nade za bolji kraj?

– Preporod treba tražiti pre svega u oživljavanju altruizama. Promena ljudskog mentaliteta. Od onog koji samo trpa u sebe treba da postanemo neko ko daje, a ne ko uzima.

Književnost je pisanje laži koje istinu čine ubedljivijom

Upitan kako je počelo njegovo interesovanje za književnost , Anđelković se priseća maturskog rada na temu „Najhumanija profesija".

– Svi moji drugovi pričali su o lekarskom pozivu, ja sam pisao o diplomatiji, jer lekar spasava život po život, a diplomata svojim potpisom spasava milion života. Tu sam počeo da verujem u diplomatiju. Kao student, pošto nisam bio na fakultetu koji vodi ka diplomatiji, vratio sam se svojim sanjarenjima da postanem pisac. Jedan mali kružok smo napravili mi koji smo sa Filozofskog fakulteta išli na predvojničku obuku zajedno: Miodrag Bulatović, Bora Ćosić, Kosta Dimitrijević, Smiljanić i ja. Pisanju nas je učio moj tata, koji je bio novinar koji je i sam pisao knjige o Kapetanu Mrgodu iz Kotora koji je upadao u razne piratske avanture širom sveta. Ti rukopisi su izgubljeni. On nam je rekao da je književnost, pisanje romana, ustvari pisanje onakvih laži koje će istinu učiniti ubedljivijom od same istine. Svi smo mi to shvatili i tako i postupili – prisetio se Ljubomir Anđelković.