POBJEGLI su ko zečevi, a sada traže da ih Jugoslavija brani - obrušio se Slobodan Milošević na Milana Martića i krajinsko vodstvo na sjednici Vrhovnog savjeta obrane Jugoslavije 14. kolovoza 1995. godine poslije operacije Oluja.

"Više su izginuli u bežaniji sa stanovništvom, nego što bi izginuli držeći linije!", rekao je tada Milošević.

Prema navodnom transkriptu razgovora, Milošević i generali imali zajednički stav da su krajinski Srbi sami krivi za Oluju jer su odbili sve mirovne prijedloge. Milošević, navodno, nije znao tko je naredio povlačenje iz Krajine.

"Molim vas, 6.000 Hrvata je branilo Vukovar pola godine; napadala je cela Prva armija, vazduhoplovstvo, čudo, sva sila koju je imala JNA, a oni nisu odbranili Knin, kojem se može prići samo iz tri pravca; nisu ga mogli braniti ni 12 sati!? Oni ga nisu branili, jer po svim izveštajima koje smo dobili od policajaca, građana i ostalih, čim je prestala artiljerijska pripremau sedam uveče, oni su naredili - bežaniju! Prema tome, tu nije bilo nikakvog otpora niti je bilo borbenog dodira sa hrvatskim snagama. (...) Tamo je palo naređenje da svi izađu iz Krajine istog dana, čak bez stvorenog kontakta sa hrvatskom vojskom na najvećem delu fronta. Da smo istog tog dana napravili idiotsku glupost da im pomognemo, ko bi to stigao do Knina do večeri da im pomogne?! Pa, tamo ne bi moglo da se stigne od njihovih kolona kojima su zakrčili sve puteve u bežaniji zajedno sa stanovništvom. (...) Pitanje je ko je, zaista, doneo odluku da krajiško rukovodstvo napusti Krajinu? Takva odluka, kada su imali sve uslove da se brane, izazvala je egzodus. Sada to treba da bude razlog da Jugoslavija jurne tamo da brani te teritorije, sa kojih su oni pobegli kao zečevi?!", navodno je rekao Milošević na sjednici Vrhovnog saveta odbrane.

Kakvo je stanje vladalo među srpskim vojnicima najbolje pokazuju transkripti razgovora objavljenih u knjizi Dušana Vire "Slobodan Milošević - Anatomija zločina".

05. 08. 1995. 07:35 sati

Perišić: Jel držite situaciju pod kontrolom?

Radaković: Dosta teško, vrlo teško.

Perišić: Pa možeš li ustrajati šta?

Radaković: Ma jednostavno nema, civili ne dozvoljavaju nikom, to diglo sve kompletno traktore i napušta teritoriju kompletno.

Perišić: Civili?

Radaković: Kompletno, nema nigde, vela Lika, nema to. Od noćas mi uspostavljamo liniju, ovaj, za obezbeđenje na onoj granici gde je naređeno i tu je ljudstvo za obranu. Trenutno niko ne dejstvuje po jedinicama, jedino što su Muslimani jutros izvršili napad dole na Željavu.

Perišić: Dobro, je li vojska na svojim mestima?

Radaković: Vojska je na svojim mestima samo tamo gde je naređeno da skratimo front. Tu se sad vojska nalazi, a civili jednostavno nema šanse da ih neko zaustavi. To su nepregledne kolone. Ja mislim da opština Lapac toliko da ima, negde preko 25 000 ljudi.

Perišić: A kakvo je stanje, nemaš vezu sa susedom levim?

Radaković: ...ne znam, ne znam, nezvanično saznajem za Knin, ali ne znam.

Perišić: A šta Knin?

Radaković: Da je pao nezvanično.

Perišić: Dobro, drži te linije i ne daj vojsci da ide. 

Radaković: Jasno, gospodine generale.

Perišić: I javi se povremeno, srećno!

Razgovor između generala Mile Mrkšića i generala Milorada Stupara, zamjenikom zapovjednika tzv. Operativne grupe Kordun.

Stupar: Loše ide sa plaščanskom brigadom. (70. br. op. ob.)

Mrkšić: Znam, sad sam ja razgovarao sa potpukovnikom Kozlinom.

Stupar: Neko im je naredio bez veze izvlačenje, šta je to bilo šefe? Kažu da je to naredio Ković, a on kaže da je naredio Lončar.

Mrkšić: Ne treba to, drži to da se ne spoje 'Turci'. Nek ide to prema Rakovici dole, neka to blokiraju da se narod može izvući iz Plaškog.

Stupar: Ma, narod se izvukao iz Plaškog.

Mrkšić: Onda ih postavi bočno jer su 'Turci' upali u Ličko Petrovo Selo.

Stupar: Znam i napali su ovamo Tržačka Raštela prema meni.

Mrkšić: Blokiraj to i znaš onu zamisao u duhu onog dogovora. Radi ti 21. kKS90 i 39. bK591, jesi li slao ono tamo išta?

Stupar: Pa, ako bi ja povukao, sve bi palo ovo ovde.

Mrkšić: Dobro, u Lici ima velikih problema.

Stupar: Pa Lička nam je izgleda pukla, šefe.

Mrkšić: Puklo je, pukle su sve veze tamo sa Ševom, a i nemam veze više pošto sam izmešten, ovde sam u Srbu. Nemam veze sa 21. kK i 39. bK, pa im ti prenesi šta treba.

Stupar: Problem što će se spojiti preko Ličkog Petrovog Sela i Plitvica sa 5. Korpusom!

Mrkšić: To je opasno, to treba sprečavati!

Stupar: Pa ja sam to stalno govorio, a oni idu na to. Probajte Ševu, pošaljite nekoga da spreči pad Plitvica.

Mrkšić: Otišao je gore načelnik i Bane.

Stupar: Lončar je napravio čudo sa izvlačenjem civila. Ko je naredio izvlačenje? Svi mi vuku žene, svi mi vuku žene, svi idu da vide gde su im 21. kK je vratio položaje, nema ništa samo panika i dezinformacije.

Mrkšić: Dobro, imaš Čerkezovce, šta ti treba uzimaj!

Stupar: Znam, ali dajte sprečite spajanje sa 5. Korpusom.

Mrkšić: To zatvori gore koliko možeš i tu brigadu što se izvlači stavi u borbeni raspored Milivojevića. (70. brigade, op. ob.) 595

Stupar: Eee, jebi ga, ko će da je stavi, kako vas mogu dobiti?

Mrkšić: Ja sam na 23-32, to je jedina veza za sada.

Stupar: Dobro, zdravo!

05. 08. 1995. 14:52 sati 

Razgovor generala Milana Mrkšića i Momčila Perišića u kojem se Mrkšić raspituje hoće li se u sukob umiješati i jugoslavenska vojska.

Mrkšić: Idu i prema Dvoru, opasnost je za put i za most i morate nam reći šta da radimo. Hoćete nam pomoći ili šta da radimo?

Perišić: Halo, Mićo, ne znam šta pitaš.

Mrkšić: Pa hoće li biti kakve pomoći ili šta da radimo? Ovako samo gubimo ljude i mrcvarimo se.

Perišić: Ja što mogu da pomognem - pomažem. Imaš li vezu sa tvojim imenjakom?

Mrkšić: To znači, nakon svih ovih stvari koje su se desile, mi smo ostavljeni sami sebi?

Perišić: Pa, jebo ga, valjda ti znaš mene.

Mrkšić: Pa, znam ja tebe lično, ali činjenice su činjenice.

Perišić: ...

Mrkšić: A nama je 5000 izbjeglica iz Plaškog zakrčila put, a ako ovo popusti, da pukne, a može da pukne, onda će da zakrče sve... A ako ne pojačamo linije, neće biti dobro, a ja rezervu nemam. Tako da znate.

Perišić: Rekao je onaj Bijeli da će on nešto poslati.

Mrkšić: Ma, ne verujem ja njemu.

Perišić: Imaš li vezu sa onim susedom desnim i drugima?

Mrkšić: Nemam. Ovo je jedina veza koju ja imam, i to otvorena. Al jebi joj mater, ja druge nemam. Eto, tako da znaš, brate, kakva ti je situacija.

Perišić: Dobro, živio, zdravo!

05. 08. 1995. 17:25 sati 

Razgovor Momčila Perišića i generala Mile Mrkšića u kojem ga Mrkšić moli za pomoć i izvještava o gotovo potpunom slomu svoje „krajinske" vojske.

Mrkšić: Ovo ovde, brate, je tragedija.

Perišić: Je li?

Mrkšić: Tamo kod Tarbuka (Slobodan Tarbuk, potpukovnik JNA, kasnije general VSK i zapovjednik banijskog korpusa) preti presecanje onog puta koji nam je glavni. Petrinja mu je okružena. Ovo gde ja sedim ljulja se, razumeš me?

Perišić: Da.

Mrkšić: Ljulja se. Ja ovde imam 150 000 ljudi svega skupa. Putevi su zakrčeni izbjeglicama i njih gađa avijacija. Kod Tarbuka je haos, a ovo na Kordunu se sve drži. I u smrtnoj opasnosti je sve. To je 150 000 ljudi, Momo. A, jebi ga, jeste l' nas osudili na smrt ili šta je?

Perišić: Pa, Mile, sunce mu krvavo, šta ja da uradim?

Mrkšić: Pa, pitaj glavnog šefa šta da se radi. Mi smo ovde, brate moj, velim ti tako kako.

Perišić: Evo, ja u sedam imam sastanak s njim upravo za to.

Mrkšić: Pa dobro, Momo, jel nitko ne može za nas da učini ništa, da nam pomogne. Ne možemo mi samo da se držimo nikako. Ja idem krpat te linije, ostavljam mrtve nesahranjene, putevi zakrčeni izbjeglicama. Vidiš ti šta je to! Ovo ovde gde sam se ljulja, i ja verujem da ću večeras biti odsečen od gore (ili od Dvora, nerazumljivo) i onda smo - kaput.

Perišić: Dobro, Mićo, javit ću ti se oko osam sati.

Mrkšić: E, molio bih te da glavnom šefu preneseš tako.

05. 08. 1995. 18:10 sati 

Razgovor Momčila Perišića i generala Mile Mrkšića u kojem ga Mrkšić traži da krene „na Vinkovce i na Osijek".

Perišić: Nije samo kod tebe, nego kod sviju, razumeš?

Mrkšić: Znam, ali znaš šta mi je najgore? Sto mi je, i tako dalje. Perišić: Ja sam jednom pretio prst da bude sad u sedam, znaš.

Mrkšić: Slušaj ti mene dalje, ako ti sada ne kreneš na Vinkovce i na Osijek, ovo je sve u kurcu.

Perišić: Dobro.

Mrkšić: E, tako ti stvari stoje.

Perišić: Dobro, idem sad.

05. 08. 1995. 18:27 sati

Razgovor generala Ratka Mladića s nepoznatom osobom.

Mladić: Sve ide ono iz Knina i ostalog dole.

X: Pa, jesu ušli u Knin?

Mladić: Ušli su oni bez borbe u Knin, jebi ga. Narod neće da brani to.

X: Pa ušli su i u Benkovac.

Mladić: Pa verovatno su ušli, jer to izgleda o nečem se radi.

X: Kako ti, ovaj, se osećaš?

Mladić: Pa, umoran sam, ko mrtav. Biće bolje jednog dana.

X: Pa reci mi ovako, nećete ih pustiti dalje?

Mladić: Koga, ove izbeglice?

X: Ne, nego ustaše.

Mladić: Ustaše nećemo, ali treba da pomogne svaki Srbin. Oni su sa pola sveta krenuli na nas.

X: Čuvaj se ti. A reci mi jel ti treba neka pomoć, ovo što ja mogu?

Mladić: Ne bi loše bilo da malo pošalješ goriva.

X: Bio je Duga Puška, pa ja tamo, ovaj...

Mladić: Ma nemoj preko Duge Puške, ne bi loše bilo nekoga ovamo direktno poslati. Ili u 2. korpus ili u vazduhoplovstvo. Ili ovde u školski centar u Banja Luci.

X: A kome to da dadnem?

Mladić: Treba tamo dati, ili generalu Ninkoviću ili generalu Boriću.

05. 08. 1995. 20:40 sati

Prijepis razgovora Milorada Lukovica Legije, zapovjednika tzv. Crvenih beretki i bivšeg zapovjednika 101. nastavnog centra Arkanove srpske dobrovoljačke garde u Erdutu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Legija se u vrijeme akcije „Oluja" nalazio negdje u okolici Dvora, a Arkan u Bosni. 

Legija: Jel Željko?

Arkan: Reci, Legi.

Legija: Jel možeš hitno da mi pošalješ 100 ljudi? Neka dođu pravac Velika Kladuša.

Arkan: Dobro.

Legija: Pazi, veoma je hitno. Gotovo sam u okruženju.

Arkan: Kažu da ti prelaze na stranu ustaša.

Legija: Ma jok, bre.

Arkan: Ali slušaj, i kod mene tuku, tako da ovo što tražiš trenutno je impossibly oće reći nemoguće, razumeš?

Legija: Pa, vidi, jel ne mogu to tu ti da ti rade?

Arkan: A tko, bre?

Legija: Pa, Jugoslavija je tu.

Arkan: Pa, to ćemo da vidimo večeras.

Legija: Brate, mnogo mi je hitno.

Arkan: Jel ne možeš da izađeš?

Legija: Ne znam, al narod mora da spašavamo.

Arkan: Razumem.

Legija: Ajde, vidi šta se može.

Arkan: Znam, znam, ali razumeš?

Legija: Ajde, čekam ih ujutro