NOVINARI, jedna od najgore vrste stoke sitnog zuba, kojima ništa nije ni sveto ni strano, njih dvadesetak, natiskalo se u zadimljenom vukovarskom kafiću.

Čim prođe obljetnica Vukovara, zaboravi se i Vukovar i sve što se u njemu dogodilo. - Pa to je napisao i Dežulović - uskliknu jedan iz skupine novinara. - A jel'? - začudi se maskirni. – Jebi ga, onda nisam dobro razumio.

Sa šanka ih promatra tip u pomalo pohabanoj maskirnoj uniformi, koja se još i dobro drži s obzirom da je ne skida od 1991. Pije ranojutarnje treće pivo. Mjerka novinare, ni ne trudeći se prikriti prijezir.

''E, da je sada '91'', pomisli. ''Da je bar '91''.

Čuje kako novinari nešto pričaju, cerekaju se i došaptavaju. Kikoću se i spominju, ako je dobro čuo, one novinarske smradove, koji su opet digli glas. Naćulio je uši, ali od Marka Perkovića Thompsona ne čuje baš najbolje. Ori se Marko iz petnih žila, membrane na zvučnicima kafića samo što nisu popucale, pojačalo je odvrnuto do daske. Lagano trepere prozorska stakla.

Tip u maskirnoj uniformi snažno udari bocom po šanku. Toliko snažno da je zvuk udarca stakla o mramornu ploču šanka u djeliću sekunde nadjačao Thompsona. Boca se razletjela na tisuću komada, poput gelerâ granate kad udari u zid. Novinari se trgnuše. Shvatili su da situacija može izmaći kontroli. Konobarica samo što nije legla pod šank. Sagnula se i rukama zaštitila lice. Zna ona kako to kreće.

- Što je bagro novinarska?! - zaurla tip u maskirnoj. - Što je, što ste se sasrali.

Onih dvadesetak novinara stisnulo se u kutu. Znaju oni kako to počinje.

- Još vam samo fale Dežulović i Tomić. I onaj nesretni Hedl. On posebno. Kako mi je drago bilo kad ga je prije par dana skoro sastavio muž bivše ministrice Žalac. Taman krenuo da ga sredi, da ga pošteno izbuba, da ga mlatne po onoj ćelavoj glavurdi; već mu rekao da zapali svijeću na Sisvete, ali ga zaustavila policija. Policija takve štiti, sramota. Kad ga vidim, kad vidim supruga bivše ministrice, počastit ću ga gajbom piva.

Konobarica nekako skupi hrabrost, izmigolji iza šanka s metlom i lopaticom za smeće. Ako počne tarapana, zna ona dobro, i ako neki završe na podu, mogli bi se posjeći.

- Jebala vas sva trojica – prodere se onaj u maskirnoj i pokaže konobarici da mu donese još jednu bocu. A onda nešto mirnijim glasom reče:

- Neću vam ništa ako priznate o čemu ste se domunđavali: jeste li spominjali onu trojicu?

- Nismo - reče jedan od najhrabrijih iz skupine od dvadesetak novinara. - Mi tu trojicu uopće ne poznajemo.

- A o kome ste pričali kad ste se onako podlo cerekali? – upita lik u maskirnoj.

- O predsjedniku i premijeru…

- Onda svaka čast - reče pomirljivo tip u maskirnoj. - Onda u redu.

- Pričali smo - nastavi onaj najhrabriji među dvadesetak novinara - kako će izgledati njihov susret kada se uskoro sretnu u Vukovaru. Hoće li jedan drugom okrenuti leđa, hoće li pasti teške riječi, hoće li doći do naguravanja…

- Pojma vi nemate. Nemate blage veze. Reći ću vam ja što će biti. I kladim se za pivo sa svakim od vas. Neće se oni ni svađati, ni jedan drugom okrenuti leđa, neće se ni naguravati.

Oni će se, bagro novinarska, srdačno rukovati. Kladim se za pivo sa svakim od vas. I vidimo se tu kad završi Kolona sjećanja, čekam vas tu, sve do jednoga, nemoj da koji ne dođe. Nemoj da ga tražim po Vukovaru.

* * *

- I? - trijumfalno počne tip u maskirnoj kad se onih dvadesetak novinara nakon tri sata vratilo u isti kafić i ponovno se nagurali u kutu. - Što sam vam rekao? Jesu li se rukovali? Jeste li se uvjerili vlastitim očima? Jel' bilo ružnih riječi, okretanja lađe, naguravanja? Ili su se pristojno rukovali, kako i priliči dvojici najviših dužnosnika? A sad, vadite lovu. Svaki od vas duguje mi pivo. I platite odmah konobarici, da budem par dana miran.

- Svaka čast - reče onaj najhrabriji među novinarima i počne skupljati novac za pivo, pa kad i od posljednjeg uzme 15 kuna, preda konobarici. - Ali kako to komentirate? Do jučer su se međusobno vrijeđali i pljuvali, a danas se rukuju.

- Rukovanje, ludom radovanje - reče maskirni. – A sutra će oni opet po starom. Čim prođe obljetnica Vukovara, zaboravi se i Vukovar i sve što se u njemu dogodilo.

- Pa to je napisao i Dežulović - uskliknu jedan iz skupine novinara.

- A jel'? - začudi se maskirni. – Jebi ga, onda nisam dobro razumio.